БЕСЕДА СЛОБОДАНА РАКИТИЋА,
Бранковина, 16. маја 2002.
(51 kB)
|
песник СЛОБОДАН РАКИТИЋ,
добитник награде "Десанка Максимовић" у 2002. години
БОРАВАК У БРИНДИЗИЈУ
Десанки Максимовић
Овде су певали и пре нас,
радовали се и туговали.
Овуда корачао је славни Вергилије
руку под руку с Августом
и зауставио се, заувек,
не дочекавши
рођење Спаситеља.
А шта ми нећемо видети,
кога нећемо дочекати
у последњи час,
рећи ће неко други,
на другом
ил на овом истом месту,
ал после нас.
прате нас очи нечије,
води нас нечија рука,
уста нам нечија зборе,
а ми сами себе
нити чујемо,
нити видимо,
као што хуку таласа својих
не чује море.
Овде је, на путу из Атине,
с пророчким сном о доласку Младенца,
журећи у Рим,
опасан свлаком змије,
последњи пут гледао свет,
и лик свој на дну кладенца,
и рукопис свој, у пламену, свијен
брат наш, Вергилије.
Зборимо, а то је његов глас,
слово светлости у слову таме.
Троструки пшенични клас
као анђео нам додирне раме.
Ал стопе наше расуте
невидљивим путем
нестаће као отисци гласа у ваздуху
који смо жудно удисали,
а да то нисмо ни знали,
нити ко књигу постања листа,
као што лице своје не видимо
без лица Христа.
слутим, да све смо наслутили,
иза тмастога мора - сјај,
иза брегова - тек одјек.
Кад се и ми будемо запутили
стазом којом је отишао заувек
славни Вергилије,
зборећи о рођењу Детета,
указаће нам се у судњем часу
лице сопствено на туђем лицу
и глас у туђем гласу.
Ал то више нећемо бити ми
нити обриси
овога света.
Бриндизи, 1989.
|