BESEDA SLOBODANA RAKITIĆA,
Brankovina, 16. maja 2002.
(59 kB)
|
Pesnik SLOBODAN RAKITIĆ,
dobitnik nagrade "Desanka Maksimović" u 2002. godini
BORAVAK U BRINDIZIJU
Desanki Maksimović
Ovde su pevali i pre nas,
radovali se i tugovali.
Ovuda koračao je slavni Vergilije
ruku pod ruku s Avgustom
i zaustavio se, zauvek,
ne dočekavši
rođenje Spasitelja.
A šta mi nećemo videti,
koga nećemo dočekati
u poslednji čas,
reći će neko drugi,
na drugom
il na ovom istom mestu,
al posle nas.
Prate nas oči nečije,
vodi nas nečija ruka,
usta nam nečija zbore,
a mi sami sebe
niti čujemo,
niti vidimo,
kao što huku talasa svojih
ne čuje more.
Ovde je, na putu iz Atine,
s proročkim snom o dolasku Mladenca,
žureći u Rim,
opasan svlakom zmije,
poslednji put gledao svet,
i lik svoj na dnu kladenca,
i rukopis svoj, u plamenu, svijen
brat naš, Vergilije.
Zborimo, a to je njegov glas,
slovo svetlosti u slovu tame.
Trostruki pšenični klas
kao anđeo nam dodirne rame.
Al stope naše rasute
nevidljivim putem
nestaće kao otisci glasa u vazduhu
koji smo žudno udisali,
a da to nismo ni znali,
niti ko knjigu postanja lista,
kao što lice svoje ne vidimo
bez lica Hrista.
Slutim, da sve smo naslutili,
iza tmastoga mora - sjaj,
iza bregova - tek odjek.
Kad se i mi budemo zaputili
stazom kojom je otišao zauvek
slavni Vergilije,
zboreći o rođenju Deteta,
ukazaće nam se u sudnjem času
lice sopstveno na tuđem licu
i glas u tuđem glasu.
Al to više nećemo biti mi
niti obrisi
ovoga sveta.
Brindizi, 1989.
|