ЖИВОТ ВИНА

По недељном ручку, док пропадамо у сан,
власишта мокрих од варења и од жеге,
отац би ушао у виноград и ту се
бавио до мрака, окружен чокотима;
редио би лишће, разгледао гроздове,
пуцад крупнију од бибера,
и мислио о новом вину.

Данас претачем вино из његове мисли;
дижем га, жуто, светлуцаво, према окну:
да кроза њ промакне прашњаво сунце. И знам,
чим жмирну зимска окца и сукну ластари,
замутиће се оно, живо.
Као да се није ни прекидала веза
међу петељком и коленцем,
биће опет у дослуху овог лета
вино у подруму, у плеснивим боцама,
и Сунчев корак глухотом небеских кућа.

Вино, слично звезди, описује путању
којом би се можда и отац отиснуо,
стојећи без даха од кашља, празна ока
и танак, као у туђој кошуљи;
задубљен, далек у сопственој мисли.