Dragi prijatelji kjiževnog dela Desanke Maksimovic, dragi gosti Dozvolicu sebi, a nadam se da cete me razumeti i prihvatiti moje razloge,da na današnji dan, dan rodenja Desanke Maksimovic, i u njenom zavicaju,obojim ovo svoje kratko izlaganje licnim, sasvim licnim secanjima i osecanjima. Nisam ni književni kriticar, još manje književni istoricar, da bih ovde, gde tome nije mesto, davao bilo kakve analize. A mogao bih, kao Desanka, da kažem da "nemam više vremena" za bilo kakve analize.

Pravo da pruzmem na sebe rizik ispovedanja i svemu dam licni ton daje mi moje bezmalo pedesetogodišnje poznanstvo i prijateljstvo s Desankom, i brojne peripetije, koje smo, u jednom burnom i bujnom . vremenu, preživeli i preživljavali, bilo zajedno, bilo svako od nas dvoje ponaosob. Sasvim precizno receno: naše poznanstvo, a onda i prijateljstvo, trajalo je od 1945. godine, dok je rat još besneo na ovim našim prostorima, pa sve do njene smrti...

Prvi susret, medutim, s pesmama Desankinim desio se u mojim gimnazijskim danima, u smederevskoj gimnaziji, u nekom od brojeva poznatog i uglednom meduratnog casopisa "Misao", koji je izdavao i uredivao pesnik Velimir Živojinovic - Masuka, inace moj zemljak. Nešto kasnije se Masuki, kao urednik, pridružio i pesnik Sima Pandurovic koji je u izdanju casopisa "Misao" i objavio, 1921, godine, svoju je po komponovanu, ilustrovanu portretima zastupljenih pesnika, Antologiju novije srpske lirike. Desanka Maksimovic je u toj antologiji bila zastupljena sa jedanaest pesama.

Dobro se secam, da su ti stihovi za mene bili prijatan i radostan do`ivljaj. Neka izvanredna carovitost je prosto izbijala iz kombinovanja i igre recima, na prvi pogled tako obicnih i svakodnevnoh, a opet punih tajanstva i iznenadnih culnih udara. Bio je to ~ist lirski glas, lelujav i opojan. Glas koji je osvajao sva citaoceva cula: i sluh, i oko, i srce, i dušu, a cini se i samo culo mirisa, jer je otrkrivao svu elementarnu snagu i lepotu prirode. I nije nimalo slucajno što je prvu Desankinu zbirku stihova, koja je objavljena 1924. godine, reklo bi se pod obicnim naslovom "Pesme", tada najveci književni autoritet Milan Bogdanovic docekao sledecom ocenom:"Vlastelinstvo njene poezije su priroda i ljubav".

Meni se u ovoj karakterizaciji Desankine lirike narocito, i posebno, zbog svoje vidovite i prorocke tašnosti, svidela upravo ta rec "vlastelinstvo". U kasnijim godinama i knjigama, u citavom nizu knjiga poezije i proze, kroz celokupni svoj dalji razvoj, Desanka Maksimovic je, snagom svog nesagledivog talenta i mocnom imaginacijom, prosto pokazala i dokazala da svom svojim vlastelinstvom i zna i ume suvereno da vlada. A to je tako trajalo do poslednjeg njenoga daha.

I kada se danas vracam u tu, iz sadašnje perspektive daleku prošlost - a budno sam pratio Desanku još i dok je nisam licno poznavao - dakle, od njene prve pojave, bilo je jasno da je ona, prvim svojim stihovima, odmah nastupila i bila prihvacena kao potpuno zreo i formiran pisac. Ona, dakle, kao mnogi od nas, nikada nije bila pocetnik u pravom smislu toga pojma. Živo se secam kako sam osetio razliku izmedu onoga što sam do pojave casopisa "Misao" osecao kao poeziju, i onoga što je Desanka ponudila. Ne mogu reci da nisam voleo naše romanticarske pesnike. I sada dobar broj njihovih pesama mi je drag. Na narodnoj poeziji i romanticarima formirale su se citave generacije naših pisaca. Desanka je donosila neku novu svetlost, neki novi zvuk, i to me je osvojilo.

Dragoceno svedocanstvo, medutim, o pojavi Desanke Maksimovic u našoj književnosti, pa i prve ocene, ostavio je prvi urednik casopisa "Misao" Velimir Živojinovic - Masuka. U svom secanju, pod naslovom "Dolazak Desanke Maksimovic", Masuka piše kako mu je Sima Pandurovic jednog dana doneo dve ili tri dacke svešcice, citkim rukopisom ispunjene stihovima neke tek svršene maturantkinje iz valjevske gimnazije. Objašnjenje o tome kako su te svešcice dospele do ruku pesnika Pandurovica daje nam opet Masuka. Pandurovic je, veli on, bio uoci Prvog svetskog rata u Valjevu, oženio se Valjevkom, i tu okolnost je iskoristila nepoznata maturantkunja da mu, preko gospode Pandurovic, doturi svoje stihove, ocekujuci da ce na taj nacin doci do kvalifikovanog i merodavnog suda. Kad je, kasno u noc, kaže dalje Masuka u svojim secanjima, procitao svešcice od korica do korica, ne ispuštajuci ih iz ruku, bio je toliko uzbuden da je morao iz kuce da izade u šetnju.

Vazduh Desankinih stihova, njihovu lepotu i milozvucnost, prodornost i prozracnost njene recenice, kristalno jasne metafore i slike, osetio sam i ja kao otkrice koje dolazi iz same duše. Voleo sam do tada mnogo Vojislava, Jakšica i Lazu Kostica, Branka i Njegoša, Jovu Zmaja, Rakica nešto malo više nego Ducica - tek pozni Ducic je zasijao punim sjajem - ali Desanka je bila i ostala znacajna i važna od svojih prvih dana, pa sve do "Zovine svirale". Patriotsku poeziju, koju izvesni, moram da kažem, otudeni duhovi, rado potcenjuju, crpeo sam i nalazio kod svih njih, a kod Veljka Petrovica, Šantica i Desanke posebno. U ideološkim polemikama i omrazama ni patriotizam nije mogao ostati neuprljan. Kod nas se cesto dešava da iz korita, s vodom, izbacujemo i dete.

Desanka je u tom pogledu bila paradigma doslednosti, moralne cvrstine i poštenja u svojim stavovima. Ona sama nam je ostavila svedocanstvo i o tome: "Razloge i korene moga patriotskog osecanja, kaže ona, treba tražiti najpre u tome što mi je otac bio veliki rodoljub, a onda što sam rodena u ustanickom kraju, što sam rasla u Brankovini, zavicaju Nenadovica, što sam vaspitavana na narodnoj peziji, što sam živela uz ljude koji su nju znali cenili, što su se trudili da postupaju po njenim mor alnim i rodoljubivim uzorima".

Eto, u ovoj kratkoj ispovesti je cela Desanka! Potpunu sliku o Desanki kao pesniku, kod kojeg je na najlepši i najmilozvucniji nacin propevao cisti vukovski jezik, sa cistih izvora, daje nam opet ona sama: "Sve moje pesme su napisane jezikom kojim govore seljaci u Brankovini. Otuda sam ponela ne samo jezicko blago nego i nacin gradenja recenice".

Desanka je bila ravno petnaest godina starija od mene. Ta razlika je velika samo kada je covek mlad, a što je bliže starosti vremenski jaz postaje sve manji. Kad je Desanka objavila svoje prve stihove, s kraja 1919. godine, ja još nisam bio pošao u tadašnju cetvorogodišnju osnovnu školu. A kada se iz štampe pojavila njena prva zbirka 1924. godine, tek sam bio upisan u prvi razred tada osmogodišnje gimnazije.

Od prvih susreta na osnivackoj skupštini Udruženja književnika imao sam prema njoj odnos kakav se duguje velikom pesniku, koji je, uz to, retko topla, uvek ljubazna i plemenita žena. U toku dugih godina našeg zajednickog rada, bilo u redakciji "Književnih novina", ciji sam dugo bio glavni urednik, bilo na brojnim drugim kulturnim poslovima, i mnogim putovanjima, izme|u nas dvoje se spontano uspostavio odnos starije sestre i ne{to mladeg brata. To se narocito videlo i osetilo u nekom mojim teškim trenucima i nevoljama, koje su me snalazile - kako mi jednom u šali, ali blagonaklono, rece Slobodan Ž. Markovic - zbog mojih raznih politickih "nestašluka". Desankina briga i podrška bila je uvek jasna i nedvosmislena. U Srpskoj akademiji nauka postoji i jedan dokument, koji sam svojevremeno citirao, pišuci o Desanki u sedmoj knjizi mojih izabranih dela, knjizi koja nosi naslov "Usputne skice za portrete". Povod je bila kampanja koja je u svim medijima vo|ena posle objavljivan ja moje pesme "Triptihon", proglašene za nacionalisticku. Desanka Maksimovic je sa Milkom Ivic, u pustocnoj opštoj ljutnji, podigla svoj glas protesta. U našem narodu, a valjda i u drugim narodima, postoji verovanje, a tom verovanju se pridru`uju i neki poslenici iz oblasti duhovnih i medicinskih nauka, da kad covek umre, da onda samo telo trune i išcezava, a da duša i dalje živi, odlazeci u nama nevidljive i nepoznate regione.

Ako je to tacno, a covek što je stariji, to je spremniji da takvu ideju i prihvati, onda sam uveren da se duša Desankina raduje što njen mladi pesnicki brat prima danas nagradu s njenim imenom.

Zahvaljujem se na nagradi Zadužbini koja nosi ime naše najvece pesnikinje,njenom žiriju, gradu Valjevu i Brankovini, Narodnoj biblioteci Srbije, koji vec cetiri godine uspešno neguju kult pesništva i pesnicke reci, kao i svima vama, dragi prijatelji, koji ste me strpljivo saslušali.

16. maj 1997.
u Brankovini