STREPNJA Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. Ne, nemoj mi prići! Ima vise draži ova slatka strepnja, čekanje i stra'. Sve je mnogo lepše donde dok se traži, o čemu se samo tek po slutnji zna. Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu? Iz daleka samo sve ko zvezda sja; iz daleka samo divimo se svemu. Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!  |
KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu. Iste su godine svi bili rođeni isti su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani, i svi umrli u istom danu. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu. A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške... i tako redom. Misli su im bile pune istih brojki i po sveskama u školskoj torbi besmisleno ležalo je bezbroj petica i dvojki. Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskalo se u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo, da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u istom danu. Dečaka redovi celi uzeli su se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno, kao da smrt nije ništa. Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta. |
|
BLIŽI SE, BLIŽI LETO Bliži se, bliži,leto; u duši već ga slutim. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto." Bliži se, bliži leto. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. Mirisu livade bujne i polja i šumarci koje u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto." Bliži se, bliži leto. Kao sjajna carska kruna, zlatna mu svjetluca kosa rumenih svitaca puna. Svi su mi oni rekli kad ih u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto." 
|
NA BURI Svu večer na pustom bregu neko stoji. Pusti me, majko, da vidim da li je čovek ili bor. Pusti me da vidim ko to svu večer gleda u naš beli, skromni dvor. Pusti me, majko, neće me umoriti hod, breg je blizu našeg doma. O, ja osećam da mi je rod taj čovek ili bor sto svu večer blizu groma stoji i gleda u naš dvor. Vidiš li oblak crn, ogroman, zlokoban brod nad njim plovi i smrt nosi? O, majko, idi, ti ga bar zovi neka se skloni u naš dom taj čovek ili bor što svu večer stoji i gleda u naš beli skromni dvor. Na pustom bregu on je sam kao dete kad ruke skrsti nad bolom nekim prvi put. Pusti me da tanki moji prsti meta budu burama zlim. Pusti me, pusti, dobra majko, tako je potmuo i zao oblak što vitla nad njim. |
POKOŠENA LIVADA Livada kraj reke sanja. Zrikavci tužno zriču. Pomrlih trava duše još lebde vrh otkosa što se lagano suše. O, vi ne znate tužnu o smrti trava priču. Zrikavci tužno zriču. Jutros dođose neki divovi kao hrašće u domovinu trava; i mrtvo pade bezbroj ljupkih, šarenih, glava; i bezbroj nežnih tela zdenuše u plašće, divovi kao hrašće. Svega devojka jedna zlatnog, okruglog oka i trepavica beli' leprša na livadi i ranjenicima deli mirisne osmehe čedne, umesto crvenog soka, - devojka zlatnog oka. Sutra opet u zoru doći će divovi oni, i strašne surove vile zdenuće u sena mnoge mirisne glave mile. Ležaće u jednom grobu toliki milioni. Doći će divovi oni. Tužno zrikavci zriču, čuje se do oblaka; večera celog žale zelen-konjici svoje lepe viteze pale. Plaču nad grobovima mrtvih, dragih junaka, čuje se do oblaka. |
|
VOŽNJA Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela leže. Ko potoci posle bure konji jure, lete, beže. Vrh potoka i šipraga topla, blaga večer pada. Vozimo se. Sanja cveće; miris sleće sa livada. Gle, seoske kuće bele kao strele tek prolete. Pored puta stabla vita, šiblje, žita, lete, lete. Gle, počinju i svetlaci, lete znaci, da se pale, i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. Po beskrajno nežnom, mekom i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi, što na ljudi liči glavu. Vozimo se. Pokraj puta razasuta, sela leže Ko potoci posle bure konji jure, lete, beže. OPOMENA Čuj, reću ću ti svoju tajnu: ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Mogu mi se učiniti duboke i meke oči neke sasvim obične. Može mi se učiniti da tonem u zvuke, pa ću ruke svakom pružiti. Može mi se učiniti lepo i lako voleti kratko za jedan dan. Ili mogu kom reći u tome času čudesno sjajnu predragu mi tajnu koliko te volim. O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Učiniće mi se negde u šumi ponovo sve moje suze teku kroz samonikle neke česme. Učiniće mi se crn leptir jedan po teškoj vodi krilom šara što nekad neko reći mi ne sme. Učinice mi se negde kroz tamu neko peva i gorkim cvetom u neprebolnu ranu srca dira. O, ne ostavljaj me nikad samu, nikad samu, kad neko svira. |
PROLETNJE PESME
Osećam večeras, dok posmatram laste i pupoljke rane, kako srce moje polagano raste k'o vidik u lepe, nasmejane dane; kako s mladim biljem postaje sve veće i lako k'o krilo, i kako mu celo jedno nebo sreće i pakao bola ne bi dosta bilo; kako čezne za svim što bi život mog'o lepog da mu dade, i da mu ničega ne bi bilo mnogo: tako su mu velike čežnje mu i nade. Osećam, da dosad sve je bilo šala moga srca vrela; da još nikom nisam ljubav svoju dala koliko bih mogla i koliko htela; Da ima u meni cela nežna plima reči nerečeni', da bih srce mogla poklanjati svima i da opet mnogo ostane ga meni. 
ČEŽNJA U TUĐINI Da mi je da ne umrem u tuđini Lepe su sve bukove u zemlji česte, livada svaka lepa je mlada, i sve reke nepoznate, svi vrhovi što se suncem zlate, sve i gde nije i gde jeste pogled i noga mi stupila kada. Ali kut zemlje na kom smo žito želi i sa koga smo cedili vina, zemlja koju smo pili i jeli, čija na ognju palili drveta, gde smo sahranili oca i sina, kao da je sva grob pradedovska, krvavo nam je bliska i sveta. U tu bih zemlju hteo da legnem, u taj kraj gde biljka svaka, gde bubica svaka bolno me dira kao žbun što na bratovom grobu cveta, kao mrav što njime mili. Zemlja sa koje smo jeli i pili, koja nam je kao srce rođeno jasna i tajanstvenija od svemira, hteo bih da mi grobom bude. |
o Desanki o zadužbini o nagradi o knjigama o programima stihovi - on line bibliografije kontakt početak pretraži
Copyright © INClub 2002.